Dunja

Bila je uvek okrenuta prema vinogradima i jabučarima od čijih se krovova nisu mogli videti krovovi susednih kuća. Bakina kuća.Ogradjena zeleno obojenim drvenim tremom i obavijena puzavicama, prošarani tamnoljubičastim ružičastim cvetićima izniklih iz drvenih saksija.Stari hrast u blizini kuće.Tresle ga oluje i vetrovi , gromovi , peklo više vekova sunce, zalivali pljuskovi, golubovi savijali gnezda.On je uvek bio tu. Opstajao i vaskrsavao.

Leto, zima. Na stolu miris tamjana i bokal zlatastog vina. Kao i na dan slave.Slavska sveća, slavski kolač i neizbežne mahovnjače i druga jela.

Ona je uvek bila tu. Cekala me . Moja ikona.Cesto sam sklapala ruke pred njom - u molbu, u jecaj, u hvala.Stoletna lepota.U nemirima uvek mirna, u vrtlogu sama.Zidovi su joj krali senke. pogledom me je dozivala da dodjem, da se ponovo vratim. Zbog toga sam uvek bila spremna da odem na kraj sveta i da se ponovo vratim da bi je videla. Želela sam to ko gutljaj izvorske vode, kao izgubljenu reč na vrhu jezika iako su često ishodi bili isti i sva vrata maglovita.

Da li ću opet dodirnuti ikonu mojih predaka, mog andjela čuvara, spokojnu i skladnu. Dok ćutim njeno ime prisećam se svake molitve i beseda. Slutim kao mi posle kiše opet milije kosu dok u njenoj blizini mirišu dunje i igraju se svetlosti...

 2011-12-16